Changes

{{TOCright}} '''Никодим Милаш''' је био српски православни епископ далматински епископ. Он је такође и један од најпознатијих православних канониста у 19. вијеку. Еп. Никодим је рођен Шибенику, [[4. април|4. априла]] [[1845]] а упокојио се у Дубровнику, [[20. март]]а [[марта 1915]]. године

Никола Милаш је завршио основну школу [[1856]]. године код францисканаца и језуита (исусоваца), а приватну нижу гимназију код доминиканаца, слушајући за то време веронауку у Бовановој српској школи. Будући да нижа гимназија није имала право јавности, Никола је морао да поново полаже четврти разред код језуита у [[Дубровник]]уДубровнику. Захваљујући урођеној интелигенцији и бриљантним одговорима не само да је положио четврти, већ му је признат и пети разред и одмах је преведен у шести. Као стипендиста Зелићеве фондације Никола је наставио школовање у задарској гимназији.

Иако није имао намеру да се посвети свештеничком позиву, Никола Милаш се уписује у гимназију у [[Задар|Задру]], а своје богословско образовање завршава у Сремским Карловцима са одличним успехом. Гимназију је завршио у Задру ([[1863]]), а богословију у Сремским Карловцима ([[1866]]). На бечком Универзитету слушао је филозофију (1866/67), међутим, убрзо напушта студије филозофије и одлази [[1867]]. у Русију, те се уписује у [[Кијевска духовна академија|Кијевску духовну академију]]. Милаш је Духовну академију завршио је у двадесет шестој години живота и тиме заокружио своје школовање. Из Кијева се вратио као магистар теологије израдивши магистарски рад о номоканону патријарха Фотија ([[1871]]). За суплента Богословије у Задру је постављен 17. новембра [[1871]]. а 30. јуна [[1872]]. године именован је за сталног професора.

Аустро-Угарска је 1873. године издвојила [[Далматинска епархија|Далматинску епархију]] из састава Карловачке митрополије и припојила је вештачкој творевини Буковинско-далматинској митрополији чије седиште није било ни у Буковини ни у Далмацији већ у Бечу, а епископи новостворене митрополије су се споразумевали помоћу преводиоца.Тим поводом појављује се Милашева студија '''''Историјско канонични поглед на установљење нове српско-румунске митрополије'''''. Ову књигу су врло добро примили Срби из свих крајева, између осталог и због смелости аутора.

Замонашен је на [[Бадњи дан]] [[1873]]. године у Задру, добивши име Никодим, а на [[Божић]] је рукоположен у чин [[јерођакон]]ајерођакона. Убрзо је одликован црвеним појасом и протођаконским чином, на Божић 1875. године прима [[презвитер]]ски презвитерски чин а 1880. бива произведен у чин [[архимандрит]]аархимандрита.

На студијама се заинтересовао за црквену историју и црквено право (јер се ова наука, како сам истиче, ''подударила са реалистичким правцем'' његове природе) чему ће посветити, свом озбиљношћу објективног историчара, највећи део свога времена. Од [[1873]]. (на [[Бадњи дан]], у цркви св. Илије у Задру) наречени монах Никодим, потоњи епископ далматински и уредник листа ''Истина'' (Задар, 1885-1888) и носилац високих одликовања и почасних доктората универзитета Русије, Грчке]], Аустро-Угарске и Србије - посветиће свој живот науци и нашим народима који су се нашли под доминацијом Римске курије. Као зналац италијанског, грчког, латинског, француског]], [[Руски језик|руског]] и [[Немачки језик|немачког]] језика био је у ситуацији да своје радове (од којих су бројни превођени на живе језике) проверава упоређујући их са сличнима, у области којима се бавио, као што је био у могућности да се, захваљујући познавању језика, служи изворницима, примарном и секундарном научном грађом.

Од министра просвете у Србији, Милана Кујунxића, добија позив да дође у Београд и реорганизује [[Богословија|Богословију]], Милашу је овај позив добро дошао да се уклони из средине која је према њему постајала непријатељски расположена. У [[Београд]] је дошао крајем новембра [[1886]]. и примио дужност ректора Богословије, а убрзо је постао и члан Главног просветног савета.

[[СликаImage:Никодим_Милаш.jpg|миниright|десно|''др Никодим Милаш eпископ далматински и истарски'']]

Долазак Никодима Милаша у Београд пада у време међусобних партијских борби у Србији којих није био поштеђен ни Милаш, иако је тек дошао у Београд. Либерали су ширили вести да је Милаш "дошао у Србију по упутству [[Аустро-Угарска| Аустро-Угарске]] и [[Ватикан|римске]] пропаганде да поунијати Србију." У тој ситуацији нису га својски прихватали ни сви наставници Богословије. То се нарочито осетило пошто је саслушана његова Светосавска беседа [[13. јануар]]а [[јануара 1887]] по јулијанском календару, у којој је он говорио "о потреби класичног образовања за кандидате богословије". Милаш је био присиљен да напусти Београд и у јулу [[1887]]. године вратио се на своју дужност у [[Задар]].

У следеће две године Милаш поново добија позив да дође у [[Београд]], сада за професора [[Канонско право|канонског права]] на [[Велика школа|Великој школи]], на чему се одмах захвалио, а епископ темишварски Георгије (Бранковић), потоњи патријарх српски, нуди му положај ректора [[Карловачка Богословија|Карловачке богословије]]. Милаш је сматрао да о томе може да одлучи тек када се у Сремским Карловцима попуни патријаршијски престо, који је смрћу патријарха Германа био упражњен. Све те могућности су у међувремену престале бити актуелне, јер је Милаш [[10. јул]]а [[јула 1890]]. именован за далматинског епископа, а хиротонисан [[16. септембар|16. септембра]] [[1890]].

Објављивање књиге '''''Рукоположење као сметња браку''''' (1907), и критике које су потом уследиле из богословија у Београду и Сремским Карловцима (Стевана Веселиновића из Београда и Јована Вучковића из Сремских Карловаца), послужиће далматинској влади да се ослободи Никодима Милаша. Акцији против епископа Никодима придружили су се и неки интелектуалци, световњаци, монаси и свештеници. У исто време су неке црквене општине тражиле да се епископ Никодим свргне. Епископ Никодим је 21. децембра [[1911]]. године поднео цару "оставку на задарску епархију", а она му је уважена [[19. јануар]]јануара 1912. године. Вест о Милашевом пензионисању примљена је у целом православном свету са жалошћу и протестом, а [[посебно у Русији у којој је Милаш уживао велики углед. После пензионисања Кијевска духовна академија прогласила га је 2. марта 1912]]. године својим почасним чланом, а то је учинило и Словенско добротворно друштво у Петрограду 5. маја исте године.

Вест о Милашевом пензионисању примљена Епископ Никодим Милаш је умро на Велики петак, 2. априла 1915. године у целом православном свету са жалошћу Дубровнику и протестом, а посебно у [[Русија|Русији]] сахрањен у којој је Милаш уживао велики угледприватној гробници. После пензионисања [[Кијевска духовна академија]] прогласила га је [[2Његови посмртни остаци пренети су 4. март]]а [[1912]]октобра 1930. године својим почасним чланом, а то је учинило у Шибеник и [[Словенско добротворно друштво]] у [[Петроград]]следећег дана сахрањени у 5. маја исте годинепосебној капели крај Успенског храма.

[[Image:Nikodim Milas Uspomene.JPG|right|лево|250п|''Епископ Никодим Милаш је умро : Успомене из првих година српског политичког живота на [[Велики петак]]приморју, [[2. април]]а [[1915Задар 1903'']]. године у [[Дубровник]]у и сахрањен у приватној гробници. Његови посмртни остаци пренети су [[4. октобар|4. октобра]] [[1930]]. године у [[Шибеник]] и следећег дана сахрањени у посебној капели крај Успенског храма.

Главни научни рад Епископа Никодима (Милаша) био је каноничког садржаја. Важио је за једног од најбољих [[Канонско право|канониста]] свога времена. На науци је почео да ради [[1872]]. Многи његови чланци и расправе разасути су по бројним стручним и научним часописима.  Још за време школовања у задарској Гимназији Милаш се суочио са буђењем народне словенске свести у [[Далмација|Далмацији]]: ''Јер су се у далматинском сабору организовале две странке: италијанска и словенска''. Због свог словенског опредељења Милаш је и сам, у три наврата, био кажњаван. Од [[1885]]. залагао се (и после аудијенције, [[1896]], код цара, у [[Беч]]уБечу, и успео) да се у Гимназији у [[Задар|Задру]] настава изводи на ''српско-хрватском језику''.

Већ тада је јасно разлучио да је италијански утицај веома велики код далматинских Хрвата који су ''порицали Србима у Далмацији њихову националну индивидуалност'', што га је и навело да [[1876]]. и [[1877]]. године напише неколико политичких чланака. Све је то допринело да се Милаш нађе у жижи ондашњег политичког прагматизма, што му је донело много непријатности. У политичким сплеткама, које ће уследити и које нису разликовале врлину љубави од порока мржње, удружено су дејствовале силе латинског свештенства, аустро-угарске политике и припадника српске националности (који су хтели да искористе ''пријатељство са хрватским политичким вођама'') - прозивајући Милаша за превођење Срба у католичку веру, за оснивање црквено-српске странке, за одметника од сопствене вере, за русофила, за приврженика уније са [[Папска курија|Римом]], за бечког агента, за националисту (јер је, користећи одлуку од 31. маја [[1901]]. године, на његовој епископији сва пошта адресирана ћирилицом, чија је употреба у [[Далмација|Далмацији]] добила право равноправности), за испразно писање којим ''залуђује свет'', те за туђинца ''отачествене цркве''.

Будно је пратио догађаје у целом православном свету и дописивао се са најбољим црквеним правницима Истока и Запада, као и са водећим православним теолозима. Тако, када је видео шта се у Босни догађа са митрополитом дабробосанским Савом (Косановићем), кога као борца за православље нису узеле у заштиту надлежне црквене власти, Милаш пише расправу '''''Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области'''''. У овој расправи Милаш је заступао гледиште да српске епархије у Босни и Херцеговини треба да се споје са Карловачком митрополијом. Међутим, [[Аустро-Угарска]] није то желела, зато је и створила вештачку творевину спајајући две српске са једном румунском епархијом у ''буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Бечу'', у коме није било седиште ни једног од тројице архијереја ове митрополије.

По повратку у [[Задар]] са кратког службовања у [[Београд|Београду]], епископ Никодим се посвећује научном раду и објављује књиге '''''Пропаганда''''' и књигу за коју се са сигурношћу може рећи да је његово животно дело, '''''Црквено право'''''. Оно је преведено на више језика и данас се користи у свим православним црквама.

Епископ Никодим је био изазван папском енцикликом 1894. године, којом су православни позвани да се сједине са римском црквом. У исто време дошло је до посете крижевачког унијатског бискупа [[Јулије Дрохобецки|Јулија Дрохобецког]] (1891-1920) Далмацији. Милаш је својом ускршњом посланицом свештенству и народу [[1896]]. скренуо пажњу на значај православне вере и на опасност која им прети од римокатолика и унијата. Ови најновији догађаји су га побудили да се пуне четири године посвети проучаању ''судбе православне вјере и цркве у Далмацији од најстаријих времена... Резултатом овога била је моја мила и најмилија књига [[Православна Далмација]]'', [[1901]]. године.

Епископ Никодим Милаш се сав посветио својој епархији. Ревносно ју је обилазио, свештенству и пастви слао посланице, устројио епархијску скупштину и покренуо акцију за подизање српског православног храма у [[Сплит]]у. ''Главна сметња'', каже Eпископ Никодим, ''било је далматинско Намјесништво. Оно је у овоме стајало под упливом римокатоличког епископа и свештенства спљетског, који су употребљавали сва могућа, већином тајна средства, да православни у [[Сплит]]у Сплиту не добију никада своју цркву''. Цркава никада и није подигнута.

* Историјско-канонички преглед на установљење српско-румунске митрополије ([[1873]]), * Достојанство у православној цркви ([[1879]]), * Codex canonum ecclesiae africane ([[1881]]), * Крмчија Савинска ([[1884]]), * Зборник правила која су примљена православном црквом (1 [[1884]], II [[1886]]), * Das Synodal-Statut der orth. Oriental Metropolie der Bukowina и Dalmatien mit Erläuterungen ([[1885]]),* Православно Црквено Право (1. изд. [[1890]], 2. поправ. изд. [[1902]]. На руски преведено [[1879]], на немачки исте, [[1879]] године, a на бугарски [[1903]]), * Правила (Kanones) православне цркве с тумачењима (I [[1895]], II [[1896]]), * Православно калуђерство ([[1902]]), * Источно црквено питање u задаћа Аустрије у рјешењу тога питања ([[1899]]. Немачки превод [[1900]], кaо и румунски),* Пропаганда, њезин постанак и данашња уредба ([[1889]]. Руски превод [[1889]], а бугарски [[1901]]). * Documenta spectantia historiam orthodoxae dioeceseos Dalmatiae et Istriae a XV usque ad XIX saeculum (I, [[1899]]), * [[Православна Далмација]], историјски преглед ([[1901]])<br>